• ENGENG
  • Bregzit i budućnost proširenja EU

    Politika proširenja EU je decenijama bila jedna od najuspešnijih politika Unije. Ipak, politika „nastaviti sve kao do sada“ sve više pokazuje i svoja ograničenja.

    Evropska unija se nalazi u istorijskoj buri, između kriza i novih geopolitičkih izazova. Umor od proširenja preti da preraste u neku vrstu dugoročnog zastoja, daljeg usporavanja ili faktičkog odustajanja od širenja EU. Iako su povodom obeležavanja 60 godina EU, u Rimskoj deklaraciji (25. mart 2017) lideri 27 država članica istakli da će „vrata Unije ostati otvorena za one koji kasnije budu želeli da se pridruže“, pažnja EU će u narednom periodu u prvom redu uglavnom biti usmerena na pitanja kao što su izbori u pojedinim državama članicama, otvaranje pregovora o izlasku V. Britanije iz EU ili interna reforma EU. Politika prema zapadnom Balkanu će se verovatno biti zasnovana na principu „nastaviti kao i do sada“(busness as usual).

    Imigrantska kriza i učešće u međunarodnim mirovnim misijama su pokazala da su zemlje ZB u stanju da igraju širu konstruktivnu ulogu i da podržavaju vrednosti EU. Međutim, dalje zapostavljanje ZB u uslovima porasta regionalnih napetosti i novih geopolitičkih tenzija može uticati na povećanje nestabilnosti i dalje slabljenje projekta evropske integracije, odnosno gubljenje uticaja EU kao trasformativne „meke“ sile na za račun drugih geopolitičkih činilaca. Politika proširenja EU je decenijama bila jedna od najuspešnijih politika Unije. Ipak, politika „nastaviti sve kao do sada“ sve više pokazuje i svoja ograničenja. Relativna stabilnost regiona ZB nije nešto što je zauvek dato i blisko je povezana sa procesima evropske integracije. Nekadašnja najuspešnija politika EU postaje talac mogućih populističkih udara i nepredvidivih političkih obrta u pojedinim zemljama članicama EU kao i u njenom okruženju.

    Ako bismo i na proces proširenja hipotetično primenili pet različitih varijanti – na sličan način kako je to Evropska komisija uradila u „Beloj knjizi“ o budućnosti EU (1.mart 2017) – mogli bismo na primer, zamisliti sledeće scenarije: (1) „nastaviti kao i do sada“, (2) proširenje „na turski način“ (tj. pregovori bez kraja i konca), (3) inoviran, ojačan i ubrzan proces proširenja (4) fleksibilno sektorsko proširenje i (5) etapno proširenje – pridruzivanje (u fazama).

    Za zemlje kandidate bi bez sumnje najnepovoljni scenario bio onaj tokom kog bi se sadašnji proces pod tačkom 1. vremenom pretvorio u proces pod tačkom 2 o pregovorima bez kraja i konca. S druge strane, za kandidate za članstvo bi najpovoljnija bila varijanta 3 o inoviranju i ubrzanju porcesa proširenja na osnovu ojačanih elemenata Solunske agende i Berlinskog procesa, sa ciljem da ceo region zapadnog Balkana otvori progovore o pristupanju u EU, a one „najnaprednije“ (Srbija i Crna Gora) završe pregovore do kraja ove decenije. Međutim, u uslovima krize za sada se ne vidi veća spremnosti država članica EU za ovakav scenario.

    Stoga, kao alternativa, ostaje da se špekuliše o mogućnostima podsticaja politici proširenja u kontekstu hipotetičnog restrukturisanja Evropske unije koja bi bila organizovana u više koncentričnih krugova, gde bi proces proširenja mogao dobiti obrise posebnog kruga institucionalizovane integracije. Ovakvo „fleksibilno“ ili postepeno proširenje bi moglo da se realizuje u raznim oblicima (po sektorima ili po etapama) u vidu nove verzije pridruženog članstva. Prednost statusa pridruženog člana bi se ogledala i u činjenici da bi pojedine etape mogle da budu ostvarene u kraćem periodu, čime bi stanovništvo i političke elite zemalja kandidata ZB mogle da konkretnije osete napredak u pregovorima. Iz ugla sadašnjih članica EU, proces etapnog pristupanja/pridruživanja bi mogao da olakša prihvatanje novih članica Unije od strane javnosti koja bi se ovim putem postepno navikla na proces u kome ne bi bilo bez naglih i drastičnih promena (posebno u onim pitanjima koja bi bila najosetljivija za stanovništvo). Ovakav pridruženi status bi bio samo privremen, odnosno postojao bi do momenta kada bi pridružene države ispunile sve uslove za potpuno usvajanje aquisa EU, čime bi postajale punopravne članice Unije.

    Naravno, varijante na gornje teme bi bile moguće samo u slučaju da Evropska unija prevaziđe dosadašnju tvrdu doktrinu članstva („in/out“) odnosno stav o nemogućnosti postojanja statusa delimičnog ili pridruženog članstva unutar glavnih institucija Unije, kakve su Savet, Evropski parlament, Sud EU, Evropska komisija, njihova radna tela ili agencije EU.

    Nazad na vrh